Autor: Petar Janjatović; Izvor: VREME Zabave No. 10, Septembar 1994.

DŽONIJEVA LINIJA GNEVA

Prvo je pre nešto više od mesec dana Beograd osvanuo izlepljen plakatima na kojima je velikim crvenim slovima pisalo Azra. Sitnijim slovima je objašnjeno da će se u klubu "Prostor" slušati ploče Azre. Ipak, ta slova su bila, izgleda, presitna, pa me je mnogo ljudi pitalo znaći li to da Azra stiže u grad. Taman se to smirilo kad su polovinom avgusta neki beogradski mediji počeli da objavljuju kako Džoni i Azra krajem meseca dolaze u grad. To, a i želja da ga posle dugo vremena čujem, bili su razlozi da okrenem broj njegovog telefona u Holandiji.

Ponedeljak, 15. avgust 1994., 18:00h

"Good afternoon, Petar Janjatović speaking, I'm calling from Belgrade, Yugoslavia..."

"Zdravo Janjatoviću"

"Džoni, jesi li to ti?"

"No, a ko bi drugi bio?"

"E, odavno sam već želeo da te nazovem..."

"Što, da vidiš šta mislim o tvojoj knjizi 'Pesme bratstva i detinjstva'?"

"Ma ne, ovde se opet priča kako ćeš doći na svirke u Beograd"

"Kakvi koncerti, pa ja ni pasoš nemam, a i s kim bih svirao i zašto? Šta da radim posle toga, ne bih mogao ostati na mjestu zločina a ne bih se imao gdje vratiti. Slušaj, ja sam još davno rekao: 'dok se ne prestane pucati ne uzimam gitaru u ruke'. Drugo, za takav koncert su potrebni veliki novci, a zna se ko danas ima te pare. Ne želim svirat za novac koji ne znam odakle potiće. A i sam znaš da je na mojim koncertima i ranije bilo svasta... Pa sad bi bacali bombe na mene."

"E, pa ne bi baš."

"Ma kako ne bi, vidiš šta se sve dešava po Beogradu..."

"Ovde ti je kao i u svakom drugom gradu koji je prerastao svoje okvire. Ako paziš gde se krećeš, dakle u koncentričnim krugovima, ništa ti se neće desiti, a ako zaglaviš gde ne treba, svašta"

"To mogu razumjeti"

"Ali ovde vlada sve veća glad za tobom. Nedavno je u jednom klubu bilo preslušavanje tvojih ploča i bilo je krcato. Pretpostavljam da je prodato više od hiljadu karata."

"Samo toliko? Pa mislio sam da ćeš reći sto hiljada, da je saobraćaj ispred bio zakrčen, to mi je normalno."

"Halo, samo su se ploče slušale... Ipak je to ogromno interesovanje! Šta misliš, zbog čega je to?"

"Zato što me nema. Nego, vidi, završio sam prevod 'Ilijade'. Radio sam paralelno koristeći dva naša i dva engleska prevoda. One naše prevode teško da sam razumeo i onda sam sve to proveravao na engleskom. Uzeo sam sebi slobodu da se tokom prevoda ne držim kao pijan plota. Grčki jezik je posle Homera mrtav, a mi smo nekako najbliži Homeru. Ma to ti je posao za sledećih tristo godina, ali ko zna da li će se to ikad objaviti. Vidi, ovdje sam otkrio da gulden znaći bratstvo. Znači novac se za takve stvari treba koristiti. A ne ovako. Koferi novca prolaze kraj mene, svi na meni zarađuju. Neki čovjek je sa bivšim 'Jugotonom' potpisao ugovor (na što oni nemaju pravo) za prodaju mojih kazeta i ploča u Njemačkoj i to su ogromni tiraž. A tokom svih ovih godina, ja sam sve sam investirao. Da nisam iz svog džepa plaćao ničega ne bi bilo. Zato sam to radio. Da to nisam činio, ne bi bilo nikoga od nas. Ne bi bilo ni tebe, ni Kremera, ne bi bilo ni te knjige 'Pesme bratstva i detinjstva'. Pa tu Bregović zaista ima nekih dobrih pjesama, Parafi su dobri, ali onaj 'Obojeni program', oni pokusavaju biti Štulić."

"Dobro, ali da se vratimo na 'Ilijadu'. Kako si se odlučio to da radiš?"

"Iz očaja. Moram nešto raditi. Ne smijem se probuditi i da ne znam šta ću sledeće dve nedelje da radim. Prestao sam da komponujemm to me sve manje zanima. Imam ovu neobjavljenu ploču 'Polu Horvat'... ('Sevdah za Paulu Horvat' objavljen je u Beogradu za 'Komunu' 1996., prim. ur.)"

"Sreo sam neke ljude u Beogradu koji mi tvrde da si im napismeno odobrio izdavanje te ploče za Jugoslaviju. To mi je sumnjivo, znajući te."

"Nikome ja nisam ništa dozvolio oko toga materijala. Imam ovdje materijal za jedan dupli album ('Anali', objavljen u Beogradu za 'Komunu' 1996., prim. ur.). Imam tri gotove knjige, jedna je sa svim pjesmama, to bi trebalo da se zove 'Jeza'. Imam tu 'Božansku Ilijadu', to je jedno 500 stranica, i treću knjigu sa pismima, intervjuima, i to je oko 500 strana. Sve to bi trebalo objaviti. Dosta je više sjedenja i pričanja, moramo nešto raditi."

Telefon je ipak nepraktična sprava kad se sa Džonijem razgovara. Ostao je isti pa se, kao i ranije, brzo prebacuje s jedne priče na drugu, puno zapitkuje, pa ga je tako zanimalo kako živimo, može li se bilo šta zaraditi od novinarstva. Novac je, uopšte, sve vreme promicao kroz naš razgovor, pa nas je obojcu pomalo nervoznim učinilo ono kuckanje skupih impulsa u slušalicu. Onda je najednom, kao što u svojim pesmama naglo glasno zapeva, posle mirnog uvoda, gotovo viknuo:

"Ma propali ste, ne možete više ni u Makedoniju otići."

"Nije tako" nastavim ja. "Evo nedavno sam bio u Skoplju, na koncertu balkanskih bendova."

"Šta oni to sad prave? Pa mi smo ono 1982. godine bili u Americi, svi se predstavljali kao Jugosloveni, jedino sam ja govorio da sam Makedonac, a oni su od mene zazirali. Da ti kažem, novu Makedoniju stvorili su Tito i Štulić!"

Otprilike tako govori Štulić. Budući da sam ga gotovo poluprivatno nazvao, razgovor nisam snimao i kada sam ga upitao da li neke delove mogu da upotrebim u tekstu, bio je lakonski prezican:

"Napiši šta god želiš. Mnogi su radili intervjue samnom, pa su posle lagali kako sam tražio autorizaciju. Od koga ćeš tražiti tako nešto. Uostalom, taj tekst ti potpisuješ, pa je odgovornost na tebi."

Tačno. Zato sam se trudio da bar deo onoga o čemu smo razgovarali što vernije po sećanju prenesem. Džonija je teško na taj način predstaviti čitaocima, jer su mu rečenice i dalje guste, pune gneva i ostalo je puno toga što bih želeo da ga pitam. Razloga za to ima bezbroj. Ipak je on prvi koji je kroz bujice stihova pevao o mnogim stvarima koje smo kasnije, na žalost, doživeli, i to je činio u vreme kada nam je delovalo da je puno bolje no što je izgledalo. Verovatno zbog te beskompromisne politizacije današnji klinci presnimavaju njegove stare ploče i odlaze u klubove da ih slušaju. Verovatno im nedostaje neko ko će nastaviti Džonijevom linijom gneva. On je svoje na vreme (čak i pre vremena) obavio. Verovatno stoga dana, barem kroz pesme, ćuti. Iako bi, nesumnjivo bilo vrlo izazovno znati kakve pesme bi danas nastajale kada bi ih pisao.