Autor: Nebojsa Grujicic; Izvor: VREME, No 380, 31. januar 1998.

Jedna karijera: Branimir Dzoni Stulic

UŽAS ILI LUTRIJA

Na novom albumu Azre Dzoni radi sve sto je radio i ranije: tu su psovanje, i politika, i narodnjaci, i Sokrat, i kineske poslovice, pa ko voli...

"Kazu da je ukus karakter, a karakter sudbina" pevao je u jednoj svojoj pesmi Dzoni Stulic Heraklitove fragmente. A "ako je karakter kicma ljudske prirode, muzika je cvetanje tog karaktera", govorio je davno Konfucije. A Dzonijev karakter je na svoju ruku, jelda? I tako, ispunjavajuci svoj udes, Stulic je objavio cetrnaesti po redu (ne racunajuci dve kolekcije singlova) album, dupli, za izdavaca Hi-Fi centar iz Beograda, naziva Blase, ovog puta opet pod firmom Azra.

"Neko ko je blase ne pokazuje uzbudjenje, interesovanje ili zadovoljstvo stvarima koje drugi ljudi smatraju uzbudljivim ili zanimljivim, obicno zato sto ih je vec iskusio", kaze Kolins-Kobildov englesko-engleski recnik. Na francuskom, ova rec ima znacenje "prezasicen, otupeo". Poslednji album koji je Stulic objavio kao Azra bio je cetvorostruki, zivi Zadovoljstina (Jugoton 1988.), naziva izvedenog iz obrade himne Rolling Stonesa (I can't get no) Satisfaction. Deset godina posle Zadovoljstine, posto je jezikom na kojem i drzavom u kojoj je pevao protutnjao krvavi voz istorije (je li?), ostala je "zadovoljena naslada" kao razlog za pesmu. Dovoljno?

Otkad se pojavio na muzickoj sceni bivse Jugoslavije, '79. sa singlom Balkan/A sta da radim, Stulic je izazvao dve vrste suprotnih reakcija: sa jedne strane kritike tipa da je ono sto svira tek "tvrda stolica muzike uz proliv reci" i poluismevacki odnos na racun njegovog umeca sviranja gitare i nacina pevanja, nerazumljivih tekstova dalekih metafora koji su "intelektualno buncanje i isprazno politiziranje po svaku cenu", a s druge strane euforicno prihvatanje i sevdalijsko prepustanje "soku identifikacije" tipa "mogao sam se ugusiti na koncertu i umreti srecan" ili "zamisljao sam da se u suncani jesenji dan sa 120 na sat zakucam u drvo kraj puta sa Marlborom u zubima i Azrom u usima", od onih porazenih neposrednoscu muzike, energije i poetike coveka koji je uhvacene delice gradskog ocaja ponovo povezivao u stvaran svet svojih pesama, svet sa one strane vladajuce korupcije, licemerja i lazi, dajuci ga u sirokom registru tonova, od straha i besa do delikatne ljubavi.

LJUT NA GLUPOST: U brojnim intervjuima Stulic je izgradio narocitu sliku o sebi kao o coveku koji je sam i svoj, i nije for sale, ljut na glupost koja ga okruzuje i gusi, a koji ima narocit sistem vrednosti i cvrst filozofski kredo koji mu daje za pravo. U njima je referisao na stvari koje su bile van medija u kojem je radio: na stare Grke i Kineze, politiku, filozofiju, knjizevnost, dizuci svoj poziv na nesto vise od pukog zabavljackog, sto ga je distanciralo od tada vladajuceg angazmana tipa "svi mars na ples". Od Homera i Heraklita, preko antickih epigramaticara do poznog helenskog pesnika Konstantina Kavafija: pevao ih je i "prepevavao". Narocito je slavan njegov poduhvat "prepevavanja" Homerove Ilijade. Bez obzira na uspeh ucinjenog, nismo navikli da muzicari ista citaju, ako vec znaju sva slova, a kamoli Homera, i jos i da pevaju i prevode!? Postulat kineske estetike da "ako imas nesto da kazes, uvek reci manje nego sto je potrebno" jer je "nesavrseno forma savrsenog" ono je sto Stulic stalno navodi kao osnov svoje poetike, i cega ce se godinama sve vise pridrzavati, sa nepredvidivim posledicama.

U muzickom smislu navodio je da su jedino Beatlesi na njega prvo i trajno uticali, i to ne toliko muzicki koliko po bitu koji su nosili. Odatle njegova sklonost ka jasnim melodijskim linijama (uz vezu sa medjumursko - makedonskim melosom), narocita sugestivnost i ekspresija u izvodjenju, narocito pevanju (uz urodjeni, u pocetku priguseni, ali jasan triler u glasu) i tretiranje pratecih vokala koji su cesto so u njegovim pesmama. Osim toga, mladost, nevinost i svezina koji naprosto cure iz ranih Beatlesa (Azra na arapskom znaci devica, Hajneova pesma na staru arapsku legendu, kod nas pevana sevdalinka u prevodu Alekse Santica) u odnosu sa Stulicevim pesmama kao da zatvaraju narocit melanholicni krug sveta koji je zauvek izgubio prvobitnu nevinost, cistotu i ideju. To na cemu inisitira Stulic koristeci rok obrazac, istina pomeren, samo je slucajan otpor stanju stvari, forma moderne hajducije. I svaki put iznova postavljajuci pitanje eticnosti sviranja ("ne uzimam gitaru u ruke dok traje rat") i odgovornosti za otpevane reci ("ja nikad nisam zmurio, trazio sam da se misli, od zmurenja je i bio rat") u ovakvom okruzenju u kojem je korupcija model ponasanja, u drzavi koja svoj jedini smisao nalazi u ukidanju elementarnog ljudskog samopostovanja, Stulic podseca na onog Markesovog pukovnika koji je poveo 74 rata i sve ih izgubio. A potreba da kaze neku opstu pozitivnu istinu, mada ne hteti lagati jos ne znaci imati neku istinu za reci, zavrsava se bugarenjem za istinskim smislom, istinom koja uvek ostaje izvan ovog kruga. Lenonov zivot i karijera paradigma si ovog paradoksa.

PUNJENA PTICA: Iskorak od licne refleksije vodi do neophodnog uopstavanja i politike. Sva njegova uslovna deklarisanja, sa odmakom da je samo "hronicar osecaja", od anarhiste preko "vrlo desnog" ("jer levicari ne prave dobre pesme"), do siktanja mizantropijom kao politickim programom, tipa Timona Atinjanina i osnivanja Balkanske partije rada (g. k.) svode se na "uglavnom sam protiv" i trazenje prava na posebnost. Zanimljivo je da se, onda kad je bio najblize otvorenom politickom frontu, u prvoj polovini osamdesetih, preko njega ukrstilo nekoliko sudbina koje ce desetak godina kasnije postati neke od kljucnih na ovdasnjoj politickoj sceni. Dok se njegov flert sa KPGT-om zavrsio pesmom posvecenom Ljubisi Risticu "Kad fazani lete" koja pocinje stihovima "zasto trazis karizmu u sebi punjena ptico" (Jugoton 1983.), mladi Vojislav Seselj ga napada povodom jednog intervjua, jer "usred Beograda poziva narod na anarhiju". Danas portparol JUL-a, predsednika pomenutog Ristica, redovni kolumnista novosadskog lista "Svet" Aleksandar Vulin kao moto pred svaku svoju kolumnu stavi poneki poucan Stulicev stih, dok su oni koji su ga prosle zime na kontramitingu gadjali jajima nosili slicne parole iz Stulicevih pesama?! Dok se po anketi jednog zagrebackog lista njegova zbirka pesama Big Bang svrstava u deset najuticajnijih knjiga objavljenih u Hrvatskoj, Piko Stancic se u domoljubnom zanosu javlja da "zna covjeka kome bi trebalo urezati sahovnicu na celo". Pri svemu tome njegova popularnost u bivsim SFRJ drzavama ne opada, stampaju se feljtoni, knjige, biografije, pesme, pirati prodaju kasete sa njegovim televizijskim intervjuima, kompilacije, albume, a u Beogradu cak postoji bend koji svake nedelje u SKC-u svira repertoar sastavljen iskljucivo od Azrinih pesama! (Filigrani, prim. ur.) Uglavnom, svi su dobili, samo je Stulic ostao gde je i bio, "cetvrti odozada, isto kao i prije rata". Cena "cvrste linije". Mozda je on sam to naljbolje objasnio: "Sta ce ti sloboda kad nemas cast".

SARM VOJNICKIH CIZAMA: Album Blase pojavio se posle dosta puta najavljivanog povlacenja iz muzike. U ponajboljim redovima napisanim o Stulicu Ales Debeljak je '87. u eseju Kraj rockerskog zavjeta (Lou Reed i Dzoni Stulic) napisao: "Na pitanje zasto ustrajavas u osobnoj prici kada je vec zastarjela, odgovor: Stulic je u najboljoj umjetnickoj maniri toliko kategorican i etican da ima svoj smisao. U okruzju direktnog sarma vojnickih cizama. Njegov se odgovor naime krece s onu stranu kartezijanskog samoutemeljenja koje u stilu 'pjevam (pojem), dakle jesam' jos opredeljuje vecinu suvremenih art projekata. Stuliceva je lucidnost u svijesti da sada vrijedi samo 'pjevam, i sto onda'. To je razoruzavajuci i oslobadjajuci potencijal tog osobnog drzanja, koje svojim sowhat? unaprijed diskreditira bilo kakve prijekore o nadmasenosti i otpisanosti. Zato nista ne daje na modu za jedan dan, trendovsko postavljanje mu je strano..." I danas, u tome je smisao poslednjeg albuma.

Na Blase se nalaze 23 pesme, ovoga puta sve na "nasim jezicima", od cega cetiri obrade narodnih pesama: medjumurske Vehni, vehni fiolica i Rozica sem bila, i juznosrbijanski standardi Mito bekrijo i Dimitrjo sine Mitre, plus nepotrebni bonus od starih hitova Azre, Balkan stoti put etc. Pesme su snimljene oktobra i novembra prosle godine u Dust Music studiju u Hilchenbachu u Nemackoj, kao muzicki producenti potpisani su Zoran Serbedzija, Zeljko Topalovic i Branimir Stulic, prva dvojica su i snimatelji, a sve je odsvirala Azra, odnosno: Johnny i Zoran Serbedzija gitare i dve postave ritam sekcije, Hank Bishop bas i Thomas Strakbein Buddy bubanj, i u drugoj postavi Steven Kipp na basu i Jozek Valjak za bubnjevima. Sve pesme je napisao, naravno, Branimir Stulic.

Stulic radi sve sto je radio i ranije, tu su i psovanje, i politika, i zene, i narodnjaci, i Sokrat, i kineske poslovice, pa ko voli... U svim pesmama gitare praste, vezujuci lepljive melodije, i to, cini se, jace nego ikad ranije. Dzonijev glas nosi smisao pesama koje peva, i kad peva Crnjanskog u Pusto tursko (iz pesme Groteska), kad je tuzan u Sali, precizan u Hleba i igara, nostalgican u odlicnoj Dunjo bre (sa motivima narodne Mori Bozano), cemeran u Repeticio est mater studiorum, nezan u Zujanju, lud u Zlato moje mamino, banalan u C'est la vie, ili u zavrsnoj ratnohuskackoj Ajoj-ajoj.

Posto odgledate sve dnevnike, pa kad vam sve one podvale ne budu uzbudljive ili zanimljive, a i inace ste vec popusili, jelda?, pustite Azru i prepustite se sevdahu. Ionako nedostaje car (Preporuca se glasnije slusanje.)